Jos jedna obična, savršena, noć u našem domu.
Spremamo se za spavanje, 21.25h sve rokove smo probili, ona I ja sa njom. Biram opet da legnem pored nje, opravdanje je dok ona zaspi… a svaki put zaspim ja pre nje. Ma koliko znala da bi bilo ok da sama legne I zaspi, iznova I iznova ležem pored nje, samo da osetim miris njenog vrata ispod one duge kose, stvarno je poseban!
I onda kada kažem, ne, vreme je da spava sama, ona jednostavno kaže: dodji malo samo, da nam srca pričaju zajedno. Sve što sam znala, mislila, odlučila…pada u vodu! I padaće!
Stavlja ruku na moje lice, I traži da je gledm u oči: Da li znas koliko te volim? To se rečima ne moze opisati…. Ti si posebna, ja sam srećna što si takva…
U tom trenutku, kao da je vulkan u mojim grudima proradio… da li zbog toga što prvi put čujem ove reči, ili zato sto šam pre par dana slično ja njoj rekla… Ni ovog jutra ne znam sta je.
I još kaže: Da znaš da ću te uvek voleti, jer sam ja srećna što te volim!
Njena ruka I dalje na mom licu, sada je već I moju suzu obrisala… I poželela lepe snove.
Moje srce nastavilo da lupa sve jače I jače… Jer sam svesna činjenice- da samo ono što damo može I da nam se vrati.
Volite…
N.
