Došlo neko čudno vreme, da bi popili kafu sa drugaricom moramo 7 dana unapred da se dogovorimo, čak ako se dogovorimo to bude odlično, jer je već prošlo mesec dana od poslednje kafe. Sve više radimo, sve više jurimo, sve veće ciljeve postavljamo, sve manje vremna imamo i sve manje uživamo. Ima li to smisla?
Postaviš cilj koji želiš da ostvariš u poslu, ostvariš ga i nemaš kada da se raduješ i užuivaš u njemu. Jer, Bože moj, postoji već sledeći, i obaveze koje čekaju. Neretko na sve to dodamo i odgovornost i grižu savesti, jer ne provodimo dovoljno vremena sa decom, jer se ne posvećujemo dovoljno roditeljima, partnerima… A vremna ni nemamo da postavimo sebi pitanje: A da li se posvećujemo dovoljno sebi?
Kažem vam, čudno neko vreme došlo. Sedim u Knez Mihailovoj, čekam prijateljicu. Posmatram žene koje jure, ovo se više ne može nazvati ni brzi hod, mnogo je to brže od brzog hoda, jer sam upravo i ja tim ritmom stigla u kafić. Da ne zakasnim, ne volim da me čekaju, odgovorila sam na parkingu na 3 maila, i 2 poziva, utrčala u kafić i sela, Marija kasni. Počinjem da uživam kada neko kasni na sastanak sa mnom. Postaje to ono dragoceno vreme kada sam sa sobom, pa posmatram ljude, uzmem svesku i nešto zapišem kao i sada… Možda bi bilo bolje da se Marija ni ne pojavi, i nasmejah se u sebi. Čudno neko vreme.
Gde je sve toliko važno, i sve je toliko bitno, da zaboravimo sebe.
Gde ujutru imamo milion obaveza, pisemo ih po prioritetima, a nigde nema ni 15 minuta u 24h da odvojimo za nas. Da sedim u parku, ne radim ništa, jedem kolač, ili šta god drugo. Ali, ne mislim sedite 15 minuta sami i mislite šta vas sve čeka u ostatku dana. Ne to, nego da tih 15 minuta bude podjednako važno kao i odlazak u Banku da platimo račune, kod lekara, u nabavku… Da podjednako poštujemo vreme koje posvećujemo sebi, kao što poštujemo i vreme koje posvećujemo svim ostalim obavezama.
I onda jurimo, žurimo, i sve postižemo a zaboravljamo ono najvažnije, SEBE.
Tako nekako, a da ni ne primetimo, izgubimo onaj osemh koji smo imale, ne radujemo se više toliko dnevnim stvarima, povišica na poslu koju smo dobili više nas ne čini srećnim, postajemo sve manje zainteresovani…. a sve više nesrećni. I onda se vratimo na početak, da sve što zasita vredi, sve za šta se vredi boriti, je upravo u nama. Da ako taj najbitniji deo zaboravimo, džaba sva priznanja, plakete, ostvareni ciljevi… sve će to imati manji sjaj ako izgubiš sebe.
Pa zato vas i ja danas pitam, ko je vama na prvom mestu?
