Tebi dugujem jedno IZVINI

Pročitala sam negde jednu rečenicu koja mi je ostala urezana u misli, mnogo jače nego sve ostale koje sam pročitala. A čitam ih ko zna koliko na dnevnoj bazi. Kaže, “Ako ti neko kaže da si ga povredio, nemaš pravo da mu kažes da nisi.” Ne znam što me je to tako pogodilo, ali mi se čini kao da je ova rečenica opšteprisutna u svim odnosima, svim sukobima, konfliktima. Jer to je ono što radimo. Dobro, ne svi, postoji sigurno ona manjina koja je osvestila taj deo sebe ranije, za razliku od mene i ostatka populacije, koji se u konfliktima osećamo nesigurni, slabi i ugroženi. Ne znam, sve vreme razmičljam zašto mi to tako radimo, i nema objašnjenja. Bar ga ja nemam.

Ali hajde, nije uvek neophodno da se otkrije uzrok, nekad je dovoljna i želja da se spreče posledice, pa da sve ispadne ok. Evo ovako, da krenem od svog iskustva. Znači, simuliram tu istuaciju. Stala sam ispred osobe koja me je povredila, recimo jako. Toliko da sam možda i plakala, pre nego što sam odlučila da joj/mu kažem koliko me je zabolelo. Toliko da sam provela čitavu noć razmišljajući o tome, vrtela istu situaciju u glavi, vrtela je po svim osama, analizirala, bila ljuta, besna, razočarana, tužna, gorda, prošla pravi mali krug pakla celu tu noć, i na kraju odlučila da odem i kažem koliko me je sve to zabolelo. Stajem ispred te osobe, govorim sve, sad već kad su sve emocije donekle splasnule,umirile se, jer sam sve erupcije preživela prethodnu noć, govorim staloženo, pomalo poraženo, ali odlučila sam da je ta osoba dostojna i vredna moje tuge i vredna da me vidi ogoljenu i iskrenu.
Jer Bože, pa ja tu osobu volim, jer da je ne volim, ne bi imala snagu i moć da me ovako povredi. I tako, rekla sam sve. Dobila sam jedan vrlo zanimljiv odgovor. “Ma daj, trebalo bi malo da se opustiš, nisam ja to rekao/rekla, pogrešno si razumela, ne, nisi u pravu, žao mi je, ali nisi u pravu. Previše razmisljaš, opusti se (opet)”.

Koliko god da da sam se osećala poraženo u tom trenutku dok sam sve svoje emocije, a posebno tugu, izbacivala ispred nekoga za koga sam očekivala bilo kakvu vrstu razumevanja, empatije, možda malo kajanja, čisto da se osetim da sam mu/joj ipak važna- u tom trenutku sam bila nokautirana. Slomljena, i definitivno poražena. I malo je neprijatan taj osecaj. Malo više. Nije razočarenje, nije ljutnja, najviše je tuga. Jos veća tuga od one pre. Na tugu, tuga. Ne možemo tako više. Ne smemo! To su pretpostavljam, neki naučeni obrasci ponašanja, govora, samoodbrane, ko zna čega. Sad kad malo sagledam situaciju, iz ove perspektive, znam da sam i ja to radila, govorila. I mogu samo da zamislim koliko je teško bilo onima koji su mi govorili da ih boli, da sam ih ja, moji postupci, povredili. Jer mi ponos, ego, slabost, nisu dozvoljavali da kažem “Zaista mi je žao, nisam htela da se tako osetiš, nisam uopšte bila svesna toga, da će izazvati takvu reakciju kod tebe, žao mi je što se to desilo.”

Zato, prema kome sam god bila tako bezobzirna, sebična, drska, IZVINI. Iz dubine svog srca ti govorim, izvini. Nije bilo namerno, nisam htela da tvoju bol učinim jos većom, samo zato što sam bila naivna, smešna, nezrela i neodrasla. Koliko god da vas ima, svakom posebno šaljem veliko IZVINI. I idemo ispočetka sad. Novi obrasci, više poštovanja, razumevanja. U suštini, vrlo je jednostavno. Ako ti je neko rekao da si ga povredio, nemaš pravo da mu kažeš da nisi.

Dama iz sokaka
The-Flip-Side-of-Love

Be first to comment