Kad ljubav pokaže srednji prst- Blogdan

blogdan
Sećam se dana kada sam priv put pročitala njegov tekst… Kako ništa ne biva slučajno, pa ni način na koji sam dospela do njegovog sajta, pogotovo do teksta  POSMRTNI OTKUCAJI, ni ovaj razgovor nije slucajan. Na njegovom sajtu nasla sam odgovore na svoja pitanja, potvrde za svoje stavove, pitanja za nove početke, sumnje za stara uverenja…
Danas, kada sam upoznala Bogdana, sigurna sam da su neki ljudi rodjeni da pomeraju granice!

Sa svim onim što oni jesu, moralnim načelima, verovanjima,  odnosu prema životu… Tu su da pokrenu, nevedu na suze ili smeh, da inspirišu i nikada nas ne ostave ravnodušnim.

Mnogi od nas, koji redovno čitamo tvoje tekstove možemo reći da znamo kako razmišljaš, a zapravo ne znamo ni jedan podatak o tebi. Da li bi mogao da mi kažeš ko je BLOGDAN ?

Blogdan je jedan neodvojivi deo mene u koji su drugi ljudi dobili direktniji uvid čitajući me. On je onaj deo mene koji se može okarakterisati kao idealista, altruista, buntovnik, dete… Mislim da je on bolja verzija Bogdana, jer Bogdan je vrlo često padao, grešio, bio prek. Bogdan i dan danas ume da se na prvu loptu žesti, ali ga tim delom sebe, Blogdanom, smirujem i dovaspitavam.

Tvoji me tekstovi često navedu na suze, a onda već u naredno. trenutku izvuku najširi osmeh na lice. Kako nastaju tekstovi koji  se dele na društenim mrežama I po 70 000 puta?

Nastaju tako što živim. Vrlo verovatno da tu postoji i nekog talenta da se sopstvene misli pretoče u pisanu reč koja će biti čitljiva, ali ja sam se i školovao za to. Pisanje je sa jedne strane i zanat. Verujem da svako ko je ikad pokušao da piše zna da nije lako koordinisati  ideju, inspiraciju i samu egzekuciju. Ta egzekucija se može naučiti, a ideje za tekstove i inspiraciju nalazim u svojoj svakodnevici, u svojim iskustvima i u ovom putovanju na planeti Zemlji. Ja nikad ne znam koji će biti naredni tekst, ja nemam napisanih po nekoliko tekstova unapred, ja ih uvek čekam da mi se dogode na živo, da bi prešli na papir.

Živimo u vremenu u kom se najviše priča o sreći, ljubavi, radosti kao nedostatku. Zar to ne bi trebalo da bude prirodno stanje svakog bića?

Prestalo je da bude prirodno stanje zato što očekujemo da nam sve to neko drugi da. Da nam uleti sedmica na lotou, da nas neko beskrajno voli i da nas neko zasmejava. Fali ljudima koji sve to ne poseduju u sebi. Za sreću ne treba para, ljubav se oseća mnogo jače dok se daje drugima, i osmesi se pružaju a ne očekuju. Kad je tako, onda ne može da ti fali nešto što već imaš. A kad nađeš nekog sebi sličnog, onda zajedno imate svega toga duplo. Nema popunjavanja praznina, nadomešćivanja polovina, krpljenje rupa iz prošlosti ni lečenja rana.

Gde se izgubila ljubav prema sebi? Kome smo je dali, sa čim smo je zamenili?

Ta zdrava ljubav prema sebi na koju ti misliš, zamenjena je onim banalnim značenjem samoljublja. Zamenjena je gordošću, prepotentnošću, neosnovanom samouverenošću i nemanjem samokritičnosti. A sa druge strane ljudi su počeli da mešaju pumpanje ega sa gajenjem ljubavi prema sebi. To nekima deluje slično, ali je zamka.

Disfunkcionalan emotivni odnos kao da postaje nešto potpuno prirodno u današnjem vremenu. Ti si dete razvedenih roditelja, šta je razvod doneo tebi dobro?

Prvenstveno mi je doneo mir.  To je ono najbitnije.  Direktno je amputiran izvor stresa, straha i nesreće. Naravno, razvod sam po sebi jeste stres, ali mnogo manji nego život u nefunkcionalnoj porodici. Zatim mi je doneo veći osećaj samostalnosti, ali samim tim i veći osećaj odgovornosti prema sebi a i prema drugima.

Postoji  jedna tvoja rečenica koja mi je danima odzvanjala u glavi “ Trpljenje lošeg braka zarad detetovog dobra je kao I bombardovanje za mir ili jebanje za nevinost.”  Zašto se uvek nalaze izgovori za ostajanje u lošem odnosu?

Shvatanje da se jedan bitan, iako loš i poguban, odnos mora okončati nije lako. To se doživljava kao lična greška i kao neuspeh. A ljudska vrsta od malena, od školskih dana uči da je grešiti loše. Niko nam ne govori kako da iz grešaka učimo. Samo nas teraju da ih ne pravimo. Zato se uvek nalaze izgovori za ostajanje u lošim vezama i brakovima, jer nismo spremni da se nosimo sa ličnom odgovornošću koja proizilazi iz prekidanja jednog takvog odnosa. To su neki lomovi na ličnom nivou, a na sve to ide pritisak okoline, tradicionalnog shvatanja braka, i svih epiteta koji se obično daju ženama a koji idu uz razvod.

U tekstu, Nije dete dupe da ga ima svako , dotakao si temu koja je vrlo osetljiva za naš narod. Zašto toliko robujemo nametnutim očekivanjima, šablonima?

Ja stvarno ne znam šta je u tim temama osetljivo. To što sam rekao da dete ne izrasta u lošeg čoveka jer je bio brak loš, nego zato što su roditelji loši. Pa nije to osetljiva tema, nego su sujete tih loših roditelja hipersenzibilne i onda reaguju na istinu. Ja sam misio da su u Srbiji osetljive teme prihvatanje Kosova, kategorizacija zločina u Srebrenici, prihvatanje gej brakova… Ali pišući vidim da imamo mi mnogo većih pogrešnih uverenja. Ogrezli smo u šovinizmu, u uverenju da smo nebeski narod, a posebno me brine shvatanje ljubavi crno-belo, a davanje nijansi zlu. To me plaši.

U ljubavi je počeo da vlada sindrom “ ti meni-ja tebi”, da li tu ima prostora za pravu ljubav?

To je taj kapitalistički pristup emocijama, koji će mnoge koštati skuplje nego što misle. Meni je žao tih ljudi koji čekaju da vide koliko će neko da im da u emotivnom smislu da bi se oni tek tad opustili i pokazali šta oni osećaju. Na taj način govore samo o tome koliko zapravo ima malo u njima. U ljubavi nema reciprociteta. Onaj ko daje svoju neograničeno uvek ima osećaj da prima od okoline još više. Zato nikad ne prestaje da je daje.

Žašto je danas ljubav toliko “komplikovana”?  Deluje nekada kao nemoguća misija, namenjena samo onim “posebnim”.

Komplikovana je jer je počela da podrazumeva sve što NIJE ljubav. Danas se drvi o finansijskoj stabilnosti partnera, o stepenu stručne spreme partnera, o tome da li živi u centru, da li vozi dobra kola, sa koliko je ona spavala do sad, da li on ima trbušnjake, da li je popularan… prvo se sve to razmotri i proceni, pa tek onda može da se pređe na građenje nekakve veze. Dok se sve te stvari poklope, ljubav pokaže srednji prst obrne dupe i ode da se da nekom drugom ko je spreman bezrezervno da je daje i prima. Na ove što bi i da prdnu i da stisnu, ni ne gubi vreme.

Kako ti vidiš danas, u 21.veku, ljubav izmedju muškarca I žene?

Vidim je izmučenu. Očekivanjima, definicijama, savetima, tradicijom, biološkim satovima i svatovima. Opterećena je shvatanjima šta sve mora da ispunjava jedan muškarac i shvatanjima šta sve mora da ispunjava jedna žena da bi ljubav bila moguća. Na kraju, tamo kad dođe starost i kad seks prestane da bude bitan, shvatimo da su se volele dve slične duše, a ne dva tela različitih polova. Zato je bitno da se prekine sa tim potenciranjem razlika između muškaraca i žena i davanjem saveta za spoznaju onog drugog, jer dobre duše su univerzalne i do njih nema prečica, saveta i uputstva za upotrebu.

Često  u svojim tekstovima koristiš narodski jezik, uz sve psovke koje naš jezik čine tako slikovitim. Mnogo je onih koji tvoje tekstove prepoznaju I kao svoju istinu. Da li  smo prestali da budemo dovoljno iskreni prema sebi?

Blog predstavlja potpuno slobodnu formu i zavisi isključivo od autora kako će ga graditi. Ja u privatnom životu opsujem, pa nisam video razlog zašto bih to menjao. Naravno, treba biti pažljiv jer ukoliko su psovke same sebi shvrha postaju degutantne, a ukoliko se koriste umereno i tamo gde im može biti mesto, mogu biti i stilska figura pogotovo u žargonskom jeziku. Ima toliko provokativnih tema o kojima se može pisati da su psovke vrlo plitak metod provokacije. Ja ću biti optimista pa ću reći da možda i nismo prestali da budemo iskreni prema sebi toliko koliko smo počeli da povlađujemo sebi. Ima spasa, samo nam treba buđenje.

Šta je to što ljude sprečava da budu srećni?

To prokletstvo da želimo uvek još i da nam nikad nije dosta. Ne shvatamo da ako nismo srećni sa onim što imamo, nećemo biti ni sa onim što nam fali.

 Šta je za tebe sreća?

Verovanje u to da je već imaš.

Šta su za tebe suze?

Dok sam bio tinejdžer napisao sam da su suze sve one reči kojima ne znamo slova da bismo ih izgovorili. Zato padaju neme, drugima nerazumljive i same. Mislim da su suze sve one draži koje nadilaze veličinu našeg fizičkog tela, zato idu napolje nekontrolisano. Ja nikad ne plačem od bola, al zato kad aplaudiram u pozorištu vrlo često.

Živiš u Španiji, pa ako bi nekako mogli da uporedimo našu Srbiju sa Španijom, koje bi prednosti bile na strani Srbije?

Ograđujem se odmah na početku naglašavanjem da je ovo isključivo moj lični utisak, tako da ostavljam mogućnost da grešim, ali meni se čini da je u Srbiji veći stepen opšte kulture i opšte informisanosti nego što je to u Španiji. Takođe, zemlje koje imaju kolonijalističku istoriju vrlo su skoncentrisane na svoj jezik i sve što je proizašlo iz tog uticaja koje su imale u prošlosti. Mislim da jedan student, pa i srednjoškolac u Srbiji ima mnogo više znanja iz opšte informisanosti nego njegov vršnjak ovde u Španiji. U Srbiji se mnogo bolje govori engleski, i strani jezici generalno nego što je to slučaj ovde. Imam utisak da Srbiji ljudi manje kasne i više poštuju dogovore.
Da li bi svoje dete vaspitavao I školovao u Srbiji I da li bi nešto promenio u skolskom sitemu u našoj zemlji?

Bih, iako su moji dugorčni planovi po tom pitanju orijentisani na inostranstvo. Izgovori da se deca loše vaspitavaju jer je sistem u Srbiji loš kod mene ne pije vodu. Ako dva zrela i samosvesna roditelja vaspitavaju dete, nema te države koja može detetu da mutira vrednosti i moral koji su mu dati u porodici. Što se školstva tiče, smatram da našoj deci treba više prakse, kad to kažem mislim na više istaživačkog rada, slobodnih tema, projekata i rada uz mentore, koji će savetovati a ne kažnjavati. Taj momenat primenjivanja konkretnog stečenog znanja je mnogo važniji od samog posedovanja znanja sa kojim ni ne znaš šta da radiš.

Na samom kraju, htela bih da te pitam, šta je za tebe ljubav?

Kad se ne bojim sutrašnjice jer iako ne znam kuda, kako i dokle, znam sa kim.
-Šta je to što muškarac mora da zna pre nego što udje u odnos I zasnuje porodicu:

Mora da zna da pruži ljubav svom detetu, a najveću ljubav će mu pokazati tako što će voleti i poštovati njegovu majku.
-Šta je to što žena mora da zna pre nego što udje u odnos I postane majka:

Mora da zna da pruži ljubav svom detetu, a najveću ljubav će mu pokazati tako što će voleti i poštovati njegovog oca.

www.blogdan.rs

 

N.

33
2
55

 

2 Comments

  • Reply May 20, 2016

    Kako da ne

    Bravo! Oboje ste rekli ono sto mi, a bicu slobodna da kazem-mi koji smo u glavi ostali normalni i zdravi,mislimo.

Leave a Reply